Evo mene jopet

Đe ste čejadi moja dobra, evo ti mene jopet, nijesam piso ima nekoliko, jučer ti ga je para mi se bilo točno 3 godine da sam napiso ono malo Po konavosku, pa vas je pogustalo, pa sam još nešto bio napiso i tu sam stanuo. E. Pa evo ti me, kažem ja idem ti i sad nešto malo napisa', ma ne znam oću li umijet onako dobro kako prije. Nijesam ti piso nije zato što nijesam imo kad, nego da ti pravo rečem nijesam ti o čem vele imo ni pisa.

Nomadne sam se na onoj zelenoj menestri našo s čejadi s „Konavoskoga rječnika“ i mi malo nako u ćakule pa su mi rekli da sam dobro bio napiso ono, ma da sam isto neke stvari malo krivo napiso, da se to ne kaže tako nego vako. Neznam, more bit da i jesam ma kad sam ja tako naučen, tako me mati i ćaća naučili i tako sam ja moje učio onega ti, pa nećemo vajda it u skulu za nauči pravilno govori po konavoski. Ja ti ne znam je li ja dobro pišem, ja ti napišem onako kako jes pa što ja znam jeli vaja ili nevaja, tako ti je to, nijesam ti ja čoek od lapisa.

Ovo sadeka ti pišem u neko doba noći jer ne mogu spat. Lego sam ti u 9 ura a digo se na po ure poponoća, viđeo da je veliki vjetar pa pošo prigledat krave u poje, ovako kad su ti nevere pa ti se ja kalam pa im malo pomožem i prigledam ih, da im je lakše. Kad sam ti izašo iz kuće prizvo sam Gara, zazviždo mu, ma ga nije bilo ni u kućici ni u oboru, a da đe je po vakome vremenu ostije ti?! Zavirio sam da nije ujego među prace, jer uža đekad uć k njima pa šnjima spat ili zaleć ispod njiovog korita, ma ga nije ni tamo bilo. Eto ga tamo, vragovi ga nosili, ja idem prigledat krave. I tako izlazim ti ja iz obora, zatvaram raštijo, mičem onaj kam što ga držim ispod lijeve rote od auta da mi ne pođe niza stranu, otvaram vrata kad evo ti Gara, leti ko oparen i pravo u auto onako vas mokar i od zemje. Aaaa, nataman ga bilo, pa đe se baš sad prezento! Vas mi je sic smokrio i šporko, vajo se bio u onemu vrtu više kuće đe mi je Peragić ima nase trides godina donio šes kubika zemje crvenice iz Račeva Poja, dobra je zemja, ma kad maća to Bog ne bi opro, nego fala Bogu pa su mi kožni sicevi u Renola. Došlo mi je da mu oprdim jednu pro gubičine, ma ti ja nijesam o tega, nije jadna živina kriva i njega je stra kad grmi, isto ko i u mene Selu. I tako sam ti ja upalio oni auto, a Garo ti se šćućurio meni pod noge i ne miče, a vas se trese ko prut i poš'i smo u poje prigledat krave. Dok smo ti doš'i u poje vjetar ti je malo kalo, ačenjo sam Garu da izađe iz auta ali briga tega, zalego i nemiče, neka ga. Prigledo sam ti krave i viđeo da su dobro, nije vjetar 'nogo štete napravio, pa ti nijesam puno ni osto, kvarat od ure bit će.

Jesam li pričo kako sam dobio kučka, nijesam jeli tako? E pa sad ću ti kazat. Ima nase četri godine sam ti išo u lov sa Pavom Vukovim, Matom Đurovim i Perom Pera maloga. I tako ti mi u poju, išli na prepelice i Mato malo okasnijo, izlazi Mato iz Renola i su njim 2 kučka, njegov oni 'tičar i neki mali kafeni, smiješan za viđet. Pita Pavo čiji ti je to kučak a Mato kaže tvoj, evo ti ga Pavo poklanjam ti ga, strašan ti je ovi kučak, mađarska viža nekakva. Pavo sretan judi moji sve grli Mata, i tako u priču i kaže Pavo idem viđet kakav je lovac, uzme Pavo pušku i spara kad ovi kučak ni pet ni šes nego na pod i pokrio se šapama po ušima i počeo se tres ko prut, a Mato i Pero u smij. Najutio se Pavo na nji, au, i sve da će sparat puškom u onega kučka, a oni kučak uteko i zabio se u nekakvi grm, a ona repina viri vanka, reko sam im judi denu fermajte, smirite se, ja ću uzet kučka, u mene Sele voli živine i tako ti ja Gara doveo doma.

Kad sam ti ga doveo nijesam ti zno đe ću ga stavit, mislio sam u obor ali nije bilo zagrađeno, pa sam ti u vinici našo neka 2 metra stare pandivjerne, pa ga mislio vezat su tijem, ali kad je Garo viđeo pandivjernu ko oparen ti je utrčo u kuću! Išo sam ti ga išćerat ali nije cio pa sam reko neka ostane večeras u kući a sutra ću ako učini dan napravit vrata od obora.

Sele mi nije bilo doma, pošla pe-šes dana u ćere malo u Zagreb, Bogu fala, jer da zna da sam kučka stavio u kuću ne bi mi nigda dala da ga izbacim vanka, čudo ti ona voli živine.

I tako ti Garo lego na oni tapit od noga a ja se pošo malo umit od poja. Onda sam ti pošo lijepo uza skale i ušo u sobu promijenit se kad ono nešto se čuje, kuda je neko, božemiprosti, učinio podase, da nije kučak ušo u kamaru nataman ga bilo, sve je zavirivam po čoškovima da vidim što je i tako sagnuo se ja pogledat ispod posteje, kad što ti je – bokarić, zaboravio ga ja ispraznit od sinoć...

Za danas ovoliko, a opet ćemo đekad što napisat akobogda.

U sto dobrije.