Po konavoski

Čitam nomadne po novinam da se na onemu vejzbuku vrti nekakva grupa đe se pišu konavoske riječi (https://www.facebook.com/groups/108921829128505/), i da ima već preko 600 čejadi koji śedu tamo za tijem kompjutorima i pišu riječi da ostanu mladijem naraštajima, da se ne zaboravi. E sade, neznam bili ih pofalio ili im do jednu pro uši, što ne pođu u poje uzorat baštinu, ali neču bit čangrižav nego ću ih pofalit. Volio bi viđet to, ali kad ti ja neznam na taj kompjutor nego ću pričekat prvi fatižni dan pa ću unuku pita da mi kaže, pa more bit da koju i napišem, a mogo bi i sadeka štogoć napisa.

Ima jedno pe-šes dana, ujutro izvanzora zvoni zvonjarin, a meni se ne da dić ko kad mi se neda, i pružio ja ruku da ga puknem kad ono obalio žmuo, odbio se onaj žmuo od pod, ode dentijera pod posteju, a ostije ti, đe me baš to tokalo! Nego, okrenuo ti se ja na drugu bandu pa o. Ubio ja jopet malo oko, kad ono nije prošlo ni dese minuta evo ti Sele u mene i kaže: „Dij se, vrag te odnio, što si se tako raspečio, vaja poć u poje prigleda krave!“ Reko sam jom da ne prdi ludije nego da pođe stavit vodu za kafu. Sišo ja u tinel kad ono nema kafe, zaimala Sele jučer Stani Marinoj, da su jom došli neki gosti u vizitu, a da kako će im od sramote ne ponudit kafu, a doma nestalo. O muko moja, nataman je bilo, ali dobro ostalo je bogu fala ječma malo doma od Božića, pa je Sele napravila prgu koju sam popio s noga jer već su neka doba, 6 i po, vajalo bi poć u poje. Izlazim ja tako iz kuće kad ti evo Sele za mnom i uvalila mi bijet, kaže da usput fermam na Grudu kupit spenzu u butizi! A propeća ti danaske!

E, i tako izlazim ti ja iz obora kad evo kučka, odnekle se prezento, opet je uteko iz obora, oće taj. Svaku veče je u vjeranju, zaludu ja stavjam ograde oko kuće, vazda taj uspije uteć. Skače ko lorko oko mene, ačenjo sam mu da umukne, malo ga pomilušio i bacio mu koščinu neku da se zabavja dok se ja vratim iz poja.

A u poju moja čejadi, kako je sad bilo ovije kiša - gliba do kojena, što od zemje, a što od krava pustijeh po poju, ima ih više nego rekova od loze, čak sam vidio i koza nekakvije da pasu. Nego ja ti gledam samo svojije posala, tako da sam ti krave lijepo prećero na Matovu ledinu (jerbo su moju cijelu pobrstile), nije taj bio u poju ima i vlaška godina, on i ne zna đe mu je baština jadan, ne zna mu ni ćaća. Poslije poja sam pošo do Grude u butigu uzet Seli spenzu i tamo sam trefio Đura Pavovoga i kaže on oli na kafu, reko sa mu da nemam kad, ali on nepušta pa smo ti eto tako pošli popit kafu. Nijesam ni u kafiću bio odavna, i nijesam ni onu kafu iz mašine pio ima ohoho. Dobru je kafu mali načinio, ali nijesam ti ja baš od kafe iz aparata, ja ti najvolim kad meni Sele skuva onu tursku, pa kad ono zakuva u imbriku i još kad uz nju pojedem bokun padišpanja, ku ćeš boje!

U mene ti Sele već dvades godina svaki dan pravi padišpanj, a nigda ga nije okusila, kaže da jom je suvo to. A što ga radiš ženska glavo, kaže ona pušti, nek ima doma, ako ko dođe. Doće ti prkno, e!

Neđe oko desetura sam se vratio doma, donio spenzu, kad Sele uplakana, što je moja Sele pitam ja, a kaže ona da su kokoši snijele samo jedno jaje prvi put u 20 godina i da nemore napravit padišpanj nego da će mi izbatit jaje. Reko sam jom da se nemora mučit, da ću uzet malo mlijeka i udrobit beškota. Ali prvo bi vajalo užeć špaher, nije ladno danas, ali vaja skuvat objed. Idem naložit špaher kad, viđi belaja, nema drva. Nema vražje bice doma! A santisima ti, vaja sad sepet na leđa i uza stranu poć pokupit što drva barem za danas.

Krenuo sam uzastranu, nego je počelo lempo, a ja zaboravio uzet baretu, ozebo sam ko nikad, vas sam bio mokar, čak su mi se i sukneni škampini smočili. I tako sam ti ja ujego u jedan kućerak, malo mi je bilo dezbando, ali eto dok prođe ovo lempo, a kad prođe onda ću dreto doma, neću ni nalagat špaher danaske, upali ću onu vražju klimu što mi je ćera kupila nomadne.

Oko podne je fermala kiša pa sam se brzo skalo do doma, čim sam ušo u kuću pošo se u kamaru presvuć pa se spustio u trpezariju da što iźedem. Śeo sam, užego klimu, Sele je prostrla napicu, stavila pjate i pantarule, žmule i malo kruva, pitam je ja Sele đe su ožice, a kare ona nema ožica, nema juve, nijesi donio drva, nemam je na čem skuvat. A da što ćemo jes, bože mi prosti, kakav je to objed bez juve? Aaaaa, ima bit da mi se mati i baba u grobu obrću, ovo se nigda u Konavlima nije dogodilo da objed prođe bez juve, ali mučim ja, sve čekam da vidim što će Sele stavit na trpezu...

Moja čejadi eto vas, ovoliko, a nastavak ćemo ako bog da s neđeje.

Dobranoć!